Kristina Radovanović, Deliveroo: Niste ni svesni na šta ste sve kadri dok ne pokušate

Razgovarala: Milica Milutinović, milica@instore.rs

Nakon završetka Pravnog Fakulteta Univerziteta u Beogradu, počela je da radi u jednoj od najvećih advokatskih kancelarija u regionu - Karanović & Partners. Međutim, kako objašnjava, iako je uživala u studiranju prava, ispostavilo se da nije uživala u pravnoj praksi koliko se nadala, pa je brzo prešla u biznis. Dobila je posao u Wolt-u kao Restaurant Partnership Manager i kako će sudbina hteti - uskoro počela da vodi otvaranje tržišta u Srbiji i Hrvatskoj. Wolt će između 2018. i 2020. prerasti iz malog startapa u veliku globalnu firmu, pa je tako i proglašen za drugi najbrže rastući startup u Evropi u 2020. godini od strane Financial Times-a. U aprilu 2020. godine (u sred pandemije!) sam dobila ponudu da studiram na masteru iz menadžmenta na Imperial College Business School u Londonu. Dugo sam želela da studiram u inostranstvu i iako sam uživala u radu u Wolt-u, nisam mogla da odolim prilici da se okušam u životu u inostranstvu, te sam se preselila u London gde živim i radim danas. Nakon mastera sam radila par godina u menadžment konsaltingu i sad sam Business Strategy Manager u Deliveroo - ovdašnjoj kompaniji za brzu dostavu artikala i robe široke potrošnje, ispričala nam je naša sagovornica. 

Kada je dobila ponudu za master, jedina nedoumica je bila oko finansija, dok kada je dobila ponudu za posao u Londonu, nakon što je tu provela jednu godinu, nedoumica više nije bilo. Postoji puno stvari koje bih mogla da kažem o imigrantskom iskustvu - seta za prijateljima i nekim prošlim vremenima je jedan od jačih motiva. Međutim, svakome bih preporučila da proba da živi u inostranstvu bar jednu godinu jer konstatan susret sa nepoznatim i novim tera te na sazrevanje, kako na privatnom, tako i na poslovnom planu, kaže Kristina. 

Kako objašnjava, život joj je danas potpuno drugačiji nego što je to bio u Beogradu. Veruje da je to jer se u Londonu mnogo brže živi, a to najpre iz razloga što vlada osećaj da uvek ima nešto da se radi i prisutan je utisak da se gubi vreme ako se ne radi ništa. Takođe, distance između posla, kuće, teretane, restorana, muzeja su mnogo veće, pa prazan hod praktično nestaje iz dana. Prema njenim rečima, to sa sobom povlači činjenicu da su ljudi mnogo štedljiviji sa svojom upotrebom vremena, jer je sve odjednom akcija od bar četiri sata. 

London je opojan i pogotovo kad ga doživite u kasnim dvadestetim i ranim tridesetim - povuče vas sve to, te ste odjednom vi ta osoba koja vozi Lime bicikl u City of London na posao, pa posle ide metroom u teretanu, a onda se nalazi na večeri sa prijateljima, i na kraju juri kući da spava. I onda ujutro nanovo! Tempo takvog života je zavodljiv, ali i troši čoveka, te nije iznenađenje da se mnogi iz Londona odsele kad počnu da razmišljaju o zasnivanju porodice ili prosto požele laganiji ritam u životu, dodaje ona.  

Završila je master iz menadžmenta na Imperial College Business School u Londonu

Kada poredi rad u Wolt-u i Deliveroo, kaže da se glavna razlika ogleda u tome što je u Wolt-u radila posao koji je bio mešavina prodaje, account menadžmenta i analize podataka, dok u Deliveroo radi čistu poslovnu strategiju. Takođe, kaže da je potrebno osvrnuti se i na to da se radi o dve različite epohe za jednu mladu industriju, kao što je industrija dostave hrane: Početak mog rada u Woltu je bio period kad je moderna dostava hrane (ovde mislim: platforma koja automatski povezuje vozače, restorane i mušterije), ipak, bila novitet u mnogim zemljama Evrope, pa i u Srbiji. Deliveroo 2025. godine je zrelija firma nego što je Wolt bio 2018-2020. jer je cela industrija zrelija.

Bitna razlika je, takođe, i to što je njen današnji posao u Deliveroo još odgovorniji od onog koji joj je bio poveren u Wolt-u: Kreiram poslovnu strategiju za celo tržište Ujedinjenog Kraljevstva i Irske (koje je mnogo veće i od sume manjih evropskih zemalja) i ljudi sa kojima najviše radim su top menadžment Deliveroo-a. 

Smatra da je rad sa ljudima iz raznih kultura izuzetno oplemenjujuće iskustvo, ali ne i bez svojih izazova. Dodaje: S jedne strane, rad sa ljudima koji nisu deo vaše nacionalne kulture tera vas da pristupite saradnji iz pozicije radoznalosti - odjednom, sve kulturološke matrice kojima biste mogli da se služite u svojoj zajednici ne važe, te morate da obratite pažnju na tekst, ton i podtekst više nego kad su „nepoznate“ samo na nivou karaktera. Rad u multikulturalnim okruženjima vas uči da je svet raznolik i da ljudi mogu da rade, da se međusobno poštuju i stvaraju prijateljstva čak iako imaju vrlo različita životna iskustva. Obično kad dolazi do izazova, oni dolaze iz sukoba komunikacijskih stilova ili vrednosti - pogotovo o poslu i zajednicama. Na primer, individualizam nekih kultura se može shvatiti kao sebičnost iz perspektive onih koji više neguju zajednički rad, dok se direktnost može shvatiti kao bezobzirnost iz perspektive indirektnih kultura, gde je važna vrednost omogućiti svakome da sačuva svoje dostojanstvo (saving face, posebno važno u azijskim kulturama).

Njena iskustva pokazuju i to da se naš svet kotira kao kvalitetna radna snaga i da su mnogi koje ona poznaje uspešni i cenjeni. Kako ona veruje, moguće da to ima više veze sa pozitivnom selekcijom, nego bilo čim drugim: Teže je doći ovde iz Srbije nego iz bogatijih zemalja Zapadne Evrope, tako da su naši mladi ljudi koji su uspeli da dođu u London kao prva generacija imigranata neretko izuzetni.

Wolt momenti

Bez nostalgije uglavnom ne ide u ekspatskom životu, pa tako ni kod Kristine: Nedostaju mi prijatelji i naša hrana. Lagodnost kretanja peške po Beogradu i brzopotezna pića posle posla. Bezbedne ulice za šetnju posle ponoći. Kafa koja se služi do ponoći u kafićima (u Londou klasičnih kafea u suštini i nema, a coffeshops se zatvaraju oko 4 popodne!). Mogućnost da se sedi u restoranu koliko god vam prija, a ne da dobijete standardizovano iskustvo od 90-120 minuta nakon čega dobijate račun i sledeći gosti dolaze da sednu za vaš sto. Generalno, manji pritisak života u društvu koje nije hiperkomercijalizovano i gde "third places" i prazan hod i dalje postoje. I mnogo bolji paradajz i breskve. 

Nostalgiju lakšom čini raznolikost i brojnost kulturnog sadržaja koji London pruža i to je jedna od stvari koje joj najviše prijaju. I dalje se raduje, kaže, kao malo dete odlascima na koncerte svojih omiljenih bendova: Danas to može da bude običan radni dan uveče posle posla, a nekad sam morala da putujem u Budimpeštu ili Barselonu da bih otišla na koncerte dragih muzičara. Takođe - muzeji, pozorište (čuvene West End predstave) i fenomenalni restorani raznih svetskih kuhinja su nešto što mi život ovde čini uzbudljivijim i kvalitetnijim.  

London je upoznala u vreme pandemije 2020. godine

Spontanost je „slaba tačka“ engleske metropole, pa priznaje da joj ne prija snažna kultura planiranja druženja nedeljama unapred. Za nekoga ko je navikao da se sa društvom dogovara za druženje danas za sutra, bila joj je velika promena da se privikne na to da joj čak i bliski prijatelji kažu da ne mogu da se vide narednih dve nedelje jer im je svaki dan popunjen. 

Budućnost zamišlja, kao i dosadašnji život – kao avanturu, put uspeha i prikupljanja novih znanja. Sebe vidi, kaže, ili na istom mestu, ili ko zna gde. Kad me ljudi pitaju zašto živim u inostranstvu daleko od ljudi sa kojima sam odrasla, uvek im kažem da to radim zbog osećaja avanture koji to donosi. Želim da nastavim tu avanturu - da učim više o biznisu, da stičem nova znanja, nove veštine, upoznam nove industrije i nadam se, radim u nekim drugim državama posle Engleske. Otvorena sam za to da me put nanese nazad u Srbiju, ali i da se preselim na neku novu globalnu destinaciju ukoliko se pojavi dovoljno interesantna poslovna prilika, dodaje naša sagovornica.

U tom stilu svim potencijalnim ekspatima bi poručila: Samo hrabro i odlučno i nemojte da propustite takvu priliku - niste ni svesni na šta ste sve kadri dok ne pokušate.

Foto: privatna arhiva